Prvi put na psihoterapiji – kako to zaista izgleda?
Da li ste se nekada pitali kako izgleda prvi odlazak na psihoterapiju?
Većina ljudi o tome dugo razmišlja. Premotava scenarije u glavi, odlaže, preispituje se. A onda
se jednog dana – često prilično impulsivno – odluči i zakaže prvi termin.
Tako je bilo i sa mnom.
Zakazala sam bez mnogo razmišljanja. Trebalo mi je da sa nekim razgovaram nakon onoga što
mi se juče desilo. To je bio samo okidač – jer sam o psihoterapiji zapravo razmišljala mnogo
ranije.
Termin je bio u 18h. Delovalo je praktično: posle posla, stići ću da odem kući, nešto pojedem,
presvučem se i krenem.
Dan je prošao uobičajeno – obaveze, sastanci, pozivi. Nisam sebi ostavljala prostor da
razmišljam. Kao da sam to namerno izbegavala.
A onda sam stigla.
Sedim u kolima, na parkingu ispred zgrade. Gledam u ulaz i misli počinju da naviru:
Šta me čeka tamo gore?
Ko je ta osoba?
O čemu ću da pričam?
Šta mi je ovo uopšte trebalo?
Strah.
Da, baš to.
Strah od nepoznatog. Strah od izlaska iz zone sigurnog. I možda najviše – strah od toga šta bih
mogla da otkrijem o sebi.
Ipak, izašla sam iz auta i popela se gore.
Vrata mi je otvorila žena prijatnog izgleda. Uvela me je u toplu, mirnu sobu i ponudila da
sednem. Primetila sam kauč u pozadini, ali mi je bilo lakše što sam mogla da sedim – jer ideja da
legnem pred nepoznatom osobom delovala mi je previše.
Pozvala me je da kažem zbog čega sam došla.
U tom trenutku – „digla sam gard“.
Bila sam formalna, pomalo hladna, čak i blago arogantna. Govorila sam, ali bez prevelikog
ulaženja u suštinu. Nisam želela da me neko žali. Nisam želela savete. Imala sam potrebu da to
jasno stavim do znanja svojim stavom.
Ona me je slušala.
Pažljivo. Bez prekidanja. Bez procenjivanja.
I nekako, neprimetno, počela sam da govorim malo više nego što sam planirala.
Kada sam završila, rekla je nešto vrlo jednostavno:
„Razumem da Vam zbog toga nije lako. Hajde da vidimo kako ja mogu da Vam pomognem da
Vi taj problem rešite.“
I to je bilo dovoljno.
Nije umanjila moj problem.
Nije dramatizovala.
Nije davala brza rešenja.
Ponudila je podršku – a odgovornost je ostavila meni.
I to mi je prijalo.
U tom trenutku shvatila sam nešto važno.
U psihoterapiji ne tražimo nekoga ko će „popraviti“ naš život.
Tražimo nekoga ko će nas razumeti i pomoći nam da mi sami pronađemo način.
Kako je razgovor tekao dalje, počeli smo da pričamo o tome šta zapravo želim. Kako zamišljam
sebe, bez problema sa kojim sam došla. Polako smo počeli da pravimo pravac kretanja.
Ali ono najvažnije već se desilo.
Osećaj sigurnosti.
Osećaj da mogu da budem tu – bez potrebe da se dokazujem, objašnjavam ili branim.
Osećaj da sam prihvaćena.
Možda i vi razmišljate o prvom odlasku na psihoterapiju.
Možda imate slična pitanja, sumnje ili strahove.
I to je potpuno u redu.
Prvi dolazak je često najteži i najvažniji korak – jer upravo tada počinje promena.
Psihoterapija nije mesto gde morate da budete „spremni“.
To je mesto gde dolazite baš takvi kakvi jeste.
I to je sasvim dovoljno za početak.
Stanislava Škugor,
Psihoterapeut
