O istini kao obeležju autentičnosti

Sa sesije Isidora Froma (1918-1994):

Klijent: ,,Mesec je od sira”.

Terapeut: ,,Da, oboje su žuti”.

Ovde je pouka da je svako prerano iskustvo u stvari poricanje mogućnosti iskustva u celini (Salonia, 2013). Potrebno je da sačekamo da nam se iskustvo samo prikaže.

Smatra se da autentičnost nije veština ili vrlina, odnosno kvalitet koji se tokom vremena postepeno stiče. To je zapravo nešto čega smo mi deo, ali što je privremeno, to jest nešto što nas može napustiti, jer nam u potpunosti ne pripada. Svako od nas nosi u sebi i autentične i neautentične delove sebe, i to je oličenje stanja ljudske prirode. Osim toga, autentičnost podrazumeva više od doslednosti osobe prema samoj sebi ili svojoj istini o sebi. Koračajući kroz život i bivajući u kontaktu sa iskustvom, i postavljajući pitanja o svom istorijskom postojanju upravo znači biti autentičan, odnosno ,,prisvojiti sopstveno nasledstvo”. Ovo upućuje na to da je autentičnost stvar izbora, odnosno da svakodnevno biramo istinu o sebi. Suprotno tome, mi možemo da biramo neistinu i laži, što proizilazi iz pokušaja da se izbegnu posledice naše slobodne misli. Autentičnost zavisi od toga koliko ljudsko srce može da podnese stvarnost oko sebe, odnosno istinu. Drugim rečima, autentičnost se nalazi u istini našeg bića koje je nepotpuno. Mi se zapravo rađamo kao nedovršena bića. Nakon rođenja, mi u stvari proživljavamo svoju ljudskost kroz naše iskustvo (Kennedy, 2006).

Smatra se da ljudsko postojanje zahteva naš uspeh ili neuspeh u dostizanju punoće svog identiteta. Drugim rečima, autentičnost je odlučnost da postanem osoba kakva ja zaista jesam bivajući zapitana nad svojim postojanjem u svakoj fazi mog života, i to zapravo čini moj život kvalitetnijim. Kada osoba doživljava neuspeh da sebi postavlja ključna pitanja o svom identitetu, onda ona nije autentična. Postavljanje pitanja jeste ekvivalentno tome da budemo u kontaktu sa sobom i sa svetom, jer kontakt zapravo znači život. Drugim rečima, biti zapitan nad sobom znači interakciju sa svojim telom i biti u kontaktu sa realnošću uopšte. Slično ovome, učenik koji ne postavlja sebi pitanja nije u stanju da razume lekciju. Takođe, bombaši samoubice uopšte ne postavljaju pitanja. Namera svakog našeg pitanja određuje kakav ćemo odgovor dobiti, odnosno određuje u kom pravcu će naš život teći dalje. Pitanja postavljamo u skladu sa našim pogledom na određenu životnu situaciju u sadašnjosti, a svako osnovno pitanje nas vodi ka autentičnosti ili neautentičnosti. Na primer, jedna osoba bi se zapitala: ,,Kako da izađem iz ovog braka?”, dok bi se druga osoba pitala ,,Kako mogu da doprinesem sreći ove veze?”. Krajnji ishod svakog postavljenog pitanja ili životne situacije u kojoj se nalazimo, je uvek nepoznat. Sama formulacija pitanja zavisi od toga kakva smo osoba do sada postali, odnosno da li prvo idemo srcem ili saznanjem o svetu oko sebe. Tu se može postaviti pitanje za svakoga od nas da li ljubav prethodi znanju. Drugim rečima, ljubav bi trebalo da nam da informacije o tome u kojoj meri su nam važna pitanja koja sebi postavljamo. Samim tim, to zavisi od toga na koji način percipiramo ljude oko sebe. Prema geštalt psihoterapiji, ljubav zaista prethodi znanju, jer u suprotnom, nikada ne bismo bili sigurni u preuzimanju inicijative za pokret, odnosno akciju u sredini. Na primer, koji navodi Kenedi, ako nikada nismo sto posto sigurni u vremensku prognozu, onda se nikada ne bismo vozili brodićem na reci (Kennedy, 2006). Prema Martinu Buberu, ovo je ,,egzistencijalni test” prema kome smo uvek neuspešni jer nikada nismo u potpunosti sigurni u krajnji ishod situacije (Buber, 1968 prema Kennedy, 2006).

Kako kaže Kenedi (2009), potpuno je arogantno reći da postoji apsolutna sigurnost ili izvesnost u svetu, jer je to u stvari poricanje ,,življenja u istini” koje se uzima kao oboležje autentičnosti. Biti auteničan se ogleda u zainteresovanosti za ,,istinu u nastajanju”, to jest za ,,očiglednu istinu”, kako se još naziva prema filozofu Hajdegeru. To je zapravo istina koja nije skrivena jer nam se ona odmah prikazuje pred očima u sadašnjem trenutku. Dakle, postoji samo jedna istina, a to je istina u nastajanju, a ne istina koja je shvaćena. Ukoliko nam se određena stvar ili pojava odmah ne prikažu, onda nema istine (Hajdeger, 1927 prema Kennedy, 2006). Istina ne može da bude autentična ukoliko ona nije u skladu sa realnošću. Na primer, ako nečija privatna istina ili motiv stremi ka uništenju čovečanstva, to se smatra poricanjem stvarnosti. Naša autentičnost zavisi od lojalnosti i privrženosti istini, odnosno stanju stvari koje su onakve kakve jesu. Poslednji korak ka autentičnosti jeste da delujemo u skladu sa tom istinom, odnosno sa realnošću (Kennedy, 2006).

U smislu donošenja odluka na globalnom nivou od kojih zavisi život ljudi, postavlja se pitanje o autentičnosti svetskih lidera. Na primer, kada je namera da se treba boriti protiv zločinaca koji su ubijali ljude i ukoliko je to u skladu sa sadašnjim režimom vlasti, onda je izbor vrlo lak. Međutim, ukoliko se u takvim okolnostima promeni vlast, to jest ako dođe ona vlast koju čine zločinci, onda politički lider može da se predomisli. Drugim rečima, on treba da odluči da li će i dalje da štiti život nedužnih ljudi ili će da pređe na drugu stranu kako bi sebe zaštitio ili napredovao u karijeri. Taj izbor u donošenju odluka se tiče istine ili laži, odnosno autentičnosti i neautentičnosti (Kennedy, 2006).

Pitanja ,,šta”, ,,zašto”, ,,kako” i ,,za šta” predstavljaju prvi korak u prevazilaženju nas samih. Drugim rečima, kada se pitamo: ,,Da li je to zaista tako?” mi sebe stavljamo u metapoziciju, jer tada se više ne pitamo šta zamišljamo, šta mislimo, šta bismo želeli ili šta bismo mogli da kažemo, već se pitamo: ,,Šta je tako?”. Nakon te procene situacije, prirodno je da se izložimo istini (Kennedy, 2006). Fenomenologija se upravo bavi našim postojanjem ili bivanjem u svetu koga smo neposredno svesni, a ne pretpostavkama njegovih mogućnosti koje su unapred date, odnosno svet mi se ne otkriva prema mojim očekivanjima, željama ili projekcijama. Dakle, svet se ne proučava kao skup stvari koje su izložene preda mnom kao predmeti u izlogu, već mi se svet otkriva pred očima kao prisustvo svega onoga što je drugačije od mene i od onoga što mi je dato. Stoga, Prema Huserlu, filozofu i osnivaču fenomenologije, ,,istina za mene je otkrivanje prisutnosti”, odnosno ,,nešto postoji i to mi je dato” (Huserl, 1945/1985 prema Kennedy, 2006). Prema fenomenologiji, nije cilj da shvatimo istinu, već da istina pronalazi nas i da nam se po tome sudi. Iz tog razloga, smatra se da postoji veoma jaka korelacija ili povezanost između istine i autentičnosti (Kennedy, 2006).

Smatra se da je široko rasprostranjena stidljivost među psihoterapeutima da govore o istini u svetskoj psihoterapijskoj zajednici. Postoji par objašnjenja za to. Prvo jeste da postoji sveopšta zbunjenost o sigurnosti same istine, a drugo je to da je ljudsko percipiranje istine vrlo heterogeno, tako da samim tim, svačije mišljenje o istini može da se uzme kao relevantno. Poslednje objašnjenje leži u tome da ljudi imaju tendenciju da svoje lično iskustvo o istini uzimaju kao nepogrešivo. Dakle, tokom razgovora oba sagovornika zastupaju svoje stavove o istini, tako da samim tim, postoji ,,moja istina” i ,,tvoja istina”, i obe su podjednako dobre. To bi značilo da svako od nas ima drugačiji pogled na istu stvarnost, odnosno da je istina dvosmislena i da su oba ova sagovornika u pravu. Na ovaj način kada svako od nas nosi svoje iskustvo o istini koje nas štiti, mi zapravo nemamo potrebu da zajedno diskutujemo o svojim stavovima. Zapitanost za istinu je zapravo vrlo važna za čoveka, u suprotnom on će imati slabu podršku u svetu (Kennedy, 2006).

Česta je pojava da ljudi brkaju istinu sa sigurnošću, jer sigurnost ili izvesnost povezuju sa preciznošću u nauci. Na ovaj način istina se stavlja na pijedestal Svetog grala. Istina i sigurnost su zapravo dva dijametralno različita pojma, te stoga ono što je svako od nas doživeo u svom iskustvu ne može biti univerzalno nepogrešivo. Samim tim, možemo sebi da postavimo pitanje koliko mogu da budem dovoljno siguran da je ono što vidim baš tako kao što se predstavlja. Dakle, na osnovu određenih manifestnih dokaza proizilazi tvrdnja o istini, odnosno o realnom svetu, ali nema potrebe da čekamo da stopostotno budemo sigurni u ono što vidimo. Međutim, svi možemo da pogrešimo u svojoj percepciji stvarnog sveta, ali jedini način da proverimo sebe jeste da proživljavamo stvarnost kroz iskustvo. Bez obzira na ovo, kiterijum istine će i dalje biti dokaz, odnosno ono što nam se prikazuje “in vivo”, a to je u stvari naša lična percepcija. Opažanje i ono što je opaženo predstavljaju deo istog egzistencijalnog kontinuuma zato što je opažanje kao čin neodvojivo od svesti, to jest njegovog krajnjeg cilja. Kod percepcije, celina ima primat u odnosu na delove ili zbirku pojava, ali ta celina nikada ne može da bude idealna. Iz tog razloga, filozof Merlo Ponti uvodi pojam prerefleksivne percepcije ili svesti o predsvesnom životu, što upravo znači da celina u ljudskom poimanju dolazi ispred njenih delova. Percepcija je u stvari puko kontaktiranje sa stvarnošću (Kennedy, 2006). Tako geštalt psihoterapija odbija ideju o traganju neoborive izvesnosti, odnosno apsolutne istine i netransparentnog sveta. To znači da se odustaje od etiketiranja ljudi. Dakle, mi ne možemo u potpunosti da obuhvatimo nečiju ličnost ili neki događaj na osnovu naših dostupnih informacija o njima (Kennedy, 2006). Međutim, kako se svaka pojava u svetu tumači, taj proces tumačenja zapravo transformiše percepciju u spoznaju, tako da se tumačenjem u stvari ne približavamo istini (Kennedy, 2006). Prema Žan Mari Robin, ,,ne postoji druga stvarnost osim one koju mi konstruišemo.” Dakle, svi imamo svoje interpretativne slike usled svesti o predsvesnom životu, ali je činjenica da nam je svet onakav kakav jeste, zapravo nepoznat. Ovim se zaključuje da nam naša interpretacija stvarnosti ne daje istinu, već je potrebno da budemo prisutni u sadašnjem trenutku kako bismo je otkrili. Naravno, to ne umanjuje činjenicu da svako od nas svoj svet oblikuje u skladu sa svojim potrebama, željama, ambicijama, nadama, gubicima, i tako dalje. Međutim, za validaciju naše percepcije realnosti, potrebna nam je percepcija drugih ljudi, jer svi zavisimo jedni od drugih. Ovo se naziva intersubjektivnost, odnosno da u prisustvu drugih ljudi potvrdimo ono što smo opazili. Pri tom, nije potrebno da tumačimo naš zajednički kontakt. Drugim rečima, ,,kada te sretnem, ja te takođe prethodno zamišljam u određenoj meri, ali ja srećem mnogo više od onoga što sam zamišljao”. Misli su samo mali deo međusobne interakcije sa ljudima. Suština je u intersubjektivnosti, odnosno da ,,svaki deo mene odgovara na svaki deo tebe”, i to je zapravo razmena u našoj prisutnosti. Međutim, ,,ti si za mene i dalje ,,nepresušna misterija” koju ću doživotno da otkrivam sa tobom”. Zaključak je da ne postoji ona istina oko koje možemo da zauzmemo određeni stav zato što se poznavanje stvarnosti bazira na našem iskustvu koje je upitno (Kennedy, 2006). Kada se oslanjamo na svoju percepciju u bivanju u svetu, prirodno je da ćemo sebi postaviti transcedentalno pitanje kao što je na primer: ,,Da li je ovo vredno mog vremena?”. To je zapravo pitanje o vrednosti mog života, odnosno o onome čemu smo svoj život posvetili, i to prevazilazi nacionalne, institucionalne i lične vrednosti, i ulazi u najvišu vrednost koja se tiče bezuslovne ljubavi. Drugim rečima, ,,to je nešto što je vredno moje ljubavi i patnje”. Dakle, naša zapitanost prevazilazi pitanja lakoće i udobnosti ili sigurnosti u svetu, ili trenutnih zadovoljstava i bola. Zapitanost jeste zapravo, pitanje naših vrednosti koje imamo o životu. Cilj je da budemo usklađeni između onoga u šta verujemo i onoga što radimo u nameri da unapredimo svoj život (Kennedy, 2006).

Suština je ,,da sam ja sam sebi dat” i da je to najosnovnija svest koja je zasnovana na prerefleksivnom ili predsvesnom iskustvu pripadanja. Ovo znači da sam ja prisutan u svetu i da je to deo moje subjektivnosti i transcedencije. Drugim rečima, ja sam već smešten u fizički i društveni svet i to moje prisustvo ili datost nikada nije skriveno od mene, ali nije u potpunosti ni otkriveno. Ovo još znači da mi svojim doživljajem koji imamo u telu procenjujemo vrednost našeg života, odnosno prema geštalt psihoterapiji, to znači da ljubav prethodi znanju. Misterija prihvatanja ili neprihvatanja našeg postojanja u svetu leži u tome da zavolimo ono što nam je dato kao nepoznato. Dakle, naše postojanje u svetu nam dolazi sa poklonom ili darom koji je upakovan u ljubav. Međutim, ,,mi ne znamo šta je unutra i nikada nećemo ni saznati sve dok ga ne zavolimo”. Kroz ovaj dar svako od nas nalazi svoju lepotu i pripadnost ljudskoj zajednici. Međutim, paradoks je taj što se ovaj dar odnosi na svaku životnu situaciju – i na lepu i na ružnu. Na primer, to su nepravde, otkaz na poslu, raskid sa partnerom, sve do neizlečive bolesti itd. U takvom teroru ili nestajanju tla pod nogama potrebno je da nađemo svetlu tačku kroz ljubav kako bismo se oslobodili (Kennedy, 2006).

„Rast se dešava kada otkrijemo kako da ostanemo autentični u prisustvu potencijalno opasnih stvari. Zrelost je kada posedujemo veštine suočavanja, to jest da možemo da prihvatimo stvari koje bi nas ranije izbacile iz koloseka. Manje smo krhki i u manjoj meri se lako šokiramo pred nepoznatim, i stoga smo sposobniji da se suočavamo sa situacijama onakvim kakve one zaista jesu.” (De Botton, 2013 prema Vassallo, 2021).

U modernom društvu je ključ imati strpljenje sa svim nerazjašnjenim stvarima u životu, kao i da pokušamo da zavolimo pitanja koja sebi postavljamo svakoga dana (Rilke, 1993 prema Vassallo, 2021). Osim toga, Jalom (2010) ističe da treba da pokušamo da volimo i one koji postavljaju pitanja (Yalom, 2010 prema Vassallo, 2021). Svako od nas nastoji da traži rešenja u svemu i da vrednuje ljude na osnovu toga koliko su sposobni da nam rešavaju probleme. Stoga smo naučeni da u modernom društvu tražimo brza rešenja. To nam zapravo otežava da razumemo i vrednujemo strpljenje kao važno. Postoje stvari na koje ne možemo da utičemo, pa se strpljenje smatra najvećim darom u životu (Vassallo, 2021).

Reference

Kennedy, D. (2006). The Importance of being authentic. Marriane Fry Memorial Lecture, Bristol.
Salonia, G. (2013). The moon is made of cheese: Excericises of gestaltic translation of borderline language. Psychopathology, 4, 17-68.
Vassallo, C. M. (2021). Stepping on Eggshells: A Visual Representation of the Borderline Experience, within a Gestalt psychotherapy framework. Gestalt Today, Malta: International Interdisciplinary Journal in the Field of Psychotherapy, 4, 38-53.