Kada pročitam naslov teksta, zamišljam poeziju u stilu Laze Kostića. Nešto romantično, lepršavo, nadahnjujuće, a ustvari je vrlo praktično. Otkud ova tema, zašto sada i kako to da me partnerski odnosi motivišu?
Odgovor se krije u mojoj kancelariji gde su sve češće zauzete obe stolice. Tačnije sve tri, na jednoj sedim ja kao terapeut, a na druge dve sede partneri koji su došli po pomoć stručnog lica jer imaju krizu u partnerskom odnosu.
Priznajem da me to ne zabrinjava, upravo suprotno, radujem se što se povećava svest o značaju rada na partnerskom odnosu. Jednom sam pitala klijentkinju zbog čega ne ide sa partnerom na terapiju, ona je odgovorila: „Moj momak ne veruje u to, kaže, ako mi treba terapija za vezu, onda mi ne treba ta veza!” Drago mi je što je sve manje istomišljenika sa klijentkinjinim momkom.
Muškarci pokazuju sve veću spremnost za rad na odnosu. Nebitno da li se radi o bračnoj zajednici, vanbračnoj zajednici, da li imaju zajedničko potomstvo ili su još momak i devojka.
Ono što je dodatno plus celoj ovoj priči je što teme na seansama nisu uvek preljuba i neverstvo. Svakodnevna komunikacija, krize, nerazumevanje i nesporazumi dobili su status problema na kojem treba raditi. Zato odlučih da napišem nešto na temu veza, partnerskih odnosa i zajednice i tako se sve svede na dva slova – MI.
Upoznati sebe samog nije isto što i upoznati sebe u partnerskom odnosu
Poslednju deceniju sve češće čujemo kako je važno prvo upoznati sebe, svoju ličnost, sopstvene granice, pa se tek nakon toga uputiti u lov na onog pravog. Ester Perel čuvena belgijska terapeutkinja čija se praksa temelji na dugogodišnjem iskustvu u radu sa parovima se ne slaže sa tom teorijom.
Ona kaže da koliko god osoba radila na sebi, povezivala sa se svojim potrebama, upoznavala svoje granice, kada se odluči spontano ili namerno da se ostvari u vezi, osoba se menja i to je nešto neminovno. Kontakt tj. odnos traži od učesnika sublimaciju, preoblikovanje i transformaciju.
Podržavam ovu teoriju i slažem se sa Ester, da je nemoguće biti isti u partnerskom odnosu ili kontaktu i kada smo sami. Sve te promene se mogu desiti u jednom danu.
Možemo ustati na levu nogu, opeći se na vrelu kafu, ali osmeh i zagrljaj partnera mogu da utiču da se naše raspoloženje promeni, a da partnera nema vrlo verovatno odlazimo na posao namrgođeni.
Može biti obrnuto, da smo u dobrom raspoloženju, sa željom da podelimo svoju radost sa partnerom, ali on je u svojim potrebama, ne čuje, ne vidi i nije prisutan, te će sigurno nivo energije i nama opasti.
Kako od JA i TI dolazimo do MI
Kada se formira partnerski odnos, bilo da ulazimo u novu vezu ili je taj odnos svakodnevnica, formira se to čuveno MI. Formira se jedan potpuno novi entitet. MI oživljava, dobija dušu, svoj oblik i ima svoje potrebe. Tako odjednom postoji JA, postoji TI i postoji MI koji se stalno smenjuju. Na nama je da u trenutku odredimo čemu dajemo prioritet.
Kada JA ima svoje jasne granice preko kojih ne prelazi, ima svoje potrebe i jako voli sebe, a TI se ponaša na isti način, onda MI nema šanse da opstane. Vice versa, ako su partneri u simbioznom odnosu, koji se stručno zove konfluencija (mehanizam kreativne adaptacije) onda ne postoje nikakve granice, ali onda ne postoji ni kontakt. Prema geštaltu, odnos se dešava na granici kontakta, jer bez granica nema ko (šta) da bude u kontaktu. Zbrka, zar ne?
Medjuljudski odnosi su vrlo kompleksni. Ako je suština kvantitet onda mogu proći godine, a da se partneri ne upoznaju, da nikad ne postanu MI, ali traju. Ako se radi na kvalitetu, ako su oba partnera svesna važnosti negovanja tog čuvenog MI kao i rada na sebi, velike su šanse da postignu i kvalitet i kvantitet.
Volim partnerske odnose da stavim u metaforu plesa u paru. Muškarac je lider, žena pratilja. To ne znači da žena slepo prati, upravo suprotno, ako pratilac/pratilja ne pruži otpor lideru, ne može doći do kontakta, neće se znati koji pokret treba da se napravi, ko ide na koju stranu. To su mikro dešavanja koja se odvijaju dok traje melodija, okolina to ne vidi, ali plesači to savršeno osećaju, kao podmazani klize po podijumu, spontano, intuitivno kreiraju najlepše forme plesa i u tome obostrano uživaju. E, to je MI, dragi moji čitaoci.
MI u vezi je kada partneri vode ljubav, kada se spajaju u jedno. Kada se gube granice i postaju jedno. Potpuno prepušteni trenutku, kada se gubi svest o tome ko je ko, a uživanje je obostrano.
To isto može da se primeni i na drugim okolnostima u životu. Najbolje je kada to postane deo svakodnevnice, a zato je potrebno vreme, ne dolazi tek tako. Zato partneri koji su dugo zajedno u srećnom braku ili odnosu kažu da svog partnera vole još više nego na početku. Nije ih ubila svakodnevna rutina, nisu dosadili jedan drugom, naprotiv, raduju se momentima kada su zajedno, kada se smeju, kada kuvaju, zajedno sade cveće u proleće, kupaju bebu, sede u kolima i 8 sati putuju na more, a još uvek imaju nešto da ispričaju jedno drugom.
Kao u plesu što su to mirko dešavanja koja vode celu igru tako i u životu. To je osmeh, pogled, to je ćutanje koje je prijatno, bez tenzije. Ćutanje bez ustručavanja, takođe razgovor bez ustručavanja, gde partner zna da neće biti osuđivan, postavljen na stub srama. MI je kada radimo nešto što nam se u tom trenutku i ne radi, ali ne zbog njega ili nje, već zbog MI, zbog nas.
Zaključak
Plešite u životu kao par, nebitno ko je lider, a ko pratilac. Svakako bez otpora ne postoji kontakt, bez kontakta ne znamo na koju stranu idemo. Ono što daje posebnu lepotu plesu u paru, ali i životu u paru je što uvek ostaje prostora da svako za sebe improvizuje, pokaže svoj lični stil, da da svoj pečat, ostane svoj i autentičan.
