Šta znači sreća? Uspostaviti kontrolu nad svojim emocijama

Gubitak kontrole

Pozitivna psihologija se bavi adaptivnim funkcionisanjem čoveka. To je sposobnost da svako od nas održi svoje emocionalno blagostanje uprkos nekom neuspehu, velikoj traumi ili svakodnevnim usponima i padovima (Thomson, 2002). Prema Tomsonu (2002), doživljaj kontrole je neverovatan kapacitet koji mnogi od nas imaju. To je osećaj da držimo stvari pod kontrolom u teškim okolnostima koje nam ne ostavljaju mnogo opcija za njihovo prevazilaženje ili opstanak. Doživljaj kontrole jeste upravo naša sposobnost adaptivnog funkcionisanja da i u najtežim životnim okolnostima pronađemo smisao (Thompson, 2002).

Po Tomsonu (2002), ljudi za razliku od životinja ne nastoje samo da prežive i da izbegavaju neželjene ishode. Dakle, mi učimo kako da prilagodimo okruženje sebi da bismo stekli sve što nam je potrebno za život. Na taj način, ne samo da se štitimo od neželjenih ishoda i nesreća, već postižemo željeni nivo udobnosti i lakoće. ,,Percipirana kontrola” je naša samoprocena da smo sposobni da držimo stvari pod kontrolom. To znači da individua procenjuje da ima resurse kojima će da postigne željene ishode, kao i da izbegava one neželjene (Thomson, 2002). Gerijevo (1998) evoluciono stanovište o pojmu ,,percipirane kontrole” se uzima kao najvažnije u literaturi. Prema njegovoj paradigmi, želja za kontrolom jeste osnovna ili bazična motivacija koja vodi sve druge motive, emocije, spoznaje i društveno ponašanje. Drugim rečima, tokom evolucije, ljudi koji su težili uspostavljanju kontrole, razvili su sposobnosti za sticanje psiholoških resursa potrebnih za preživljavanje i rеprodukciju (Geary, 1998 prema Thompson, 2002). Tokom istorije, od svih ljudi koji su bili u u lovačko-sakupljačkim društvima, pokazalo se da oni koji su težili uspostavljanju kontrole, da su imali veću verovatnoću da prežive i da prenesu svoje gene. Ovde je utvrđena povezanost između uspostavljanja lične kontrole i emocionalnog blagostanja koji su imali vrednost preživljavanja. Stoga, emocionalno blagostanje zavisi od percipirane kontrole. Dakle, tokom ljudske istorije, oni koji su iskusili pozitivne emocije i imali doživljaj blagostanja, imali su veću verovatnoću da uspostave kontrolu nad svojim okruženjem. Samim tim, povećali su šanse da će oni i njihovo potomstvo preživeti (Thompson, 2002). Osim ovoga, ostali teoretičari koji ne zastupaju evoluciono stanovište, takođe smatraju da je želja za kontrolom osnovna motivacija koja pokreće ljudsko ponašanje i napredak (Heckhausen & Schulz, 1995; White, 1959 prema Thompson, 2002). Shodno ovome, ,,percipirana kontrola” se najčešće povezuje sa:

1) boljim emocionalnim blagostanjem,

2) uspešnijim suočavanjem sa stresom,

3) boljim zdravstvenim i fiziološkim ishodima,

4) uspehom u pravljenju promena u ponašanju, kao i

5) sa boljim postignućima (Thompson et al, 1993).

Dodatno, ,,percipirana kontrola” može da podstakne osobu da preuzme određenu akciju i izbegne stresne situacije. Sa druge strane, utvrđeno je da ljudi sa slabijim osećajem kontrole imaju tendenciju da izaberu neefikasne ili manje uspešne strategije izbegavanja problema ili neželjenih ishoda (Thompson, 2002).

Emocije

Emocije generalno gledano, ne uključuju samo subjektivna osećanja, već pažnju i spoznaju, izraze lica, kardiovaskularne i hormonalne promene. Sve ovo se odvija u relativno kratkom vremenskom periodu (Cohn & Fredrickson, 2009). Prema Selidžmenu (2012), pozitivna osećanja nas vode da priđemo nekoj osobi ili objektu, dok negativna osećanja čine da ih izbegavamo. Dalje, ljudima se više sviđamo kada smo dobro raspoloženi i tada prijateljstvo, ljubav i savezništvo imaju veće šanse da se učvrste. Negativne emocije su: strah, tuga i ljutnja kojima se branimo od spoljašnjih pretnji. Strah jeste signal da vreba opasnost, tuga je signal pred neki gubitak, a ljutnja signalizira da nam sa neko suprotstavlja. Putem negativnih emocija jedna osoba gubi, a druga pobeđuje (Selidžmen, 2012). Selidžmen (2012) pretpostavlja na osnovu toga što evoluciona borba za život ili smrt pobuđuje negativne emocije u njenim najekstremnijim oblicima. Sa tim u vezi, onda je moguće da je prirodna selekcija favorizovala porast negativnih emocija. One nas teraju na što bolju borbu, bežanje ili čuvanje energije. Drugim rečima, negativne emocije obezbeđuju brz odgovor na trenutnu pretnju koja nas ugrožava (Cohn & Fredrickson, 2009).

Pozitivne emocije se smatraju markerima opšteg blagostanja ili sreće. Osim toga, one poboljšavaju budući rast i uspeh u radu, školi, međuljudskim odnosima, mentalnom i fizičkom zdravlju, ali i dugovečnosti (Cohn & Fredrickson, 2009). Prema teoriji pozitivnih emocija, sve pozitivne emocije dovode do proširenog repertoara misli i akcija. To proširenje pomaže u izgradnji resursa koji doprinose budućem uspehu. Pozitivne emocije se javljaju u sigurnim situacijama. To su one situacije koje mogu da se kontrolišu i gde se traže novi resursi ili učvršćuju dobici. Ti resursi traju duže u odnosu na emocionalno stanje i omogućavaju kasniji uspeh i preživljavanje. Pozitivnim emocijama procenjujemo situacije kao poželjne ili bogate resursima. Tada imamo proširene i fleksibilnije tendencije reagovanja. To znači imamo više misli i radnji koje možemo da sprovedemo u određenoj situaciji (John & Fredrickson, 2009).

Pronađeno je da radost otvara nove misli i ponašanja. Sa druge strane, negativne emocije nastoje da zatvore naše razmišljanje o idejama i akcijama koje bismo mogli kasnije da preduzmemo u određenoj situaciji (Chao, 2015). Dalje, pozitivne emocije poput radosti nastoje da povećaju verovatnoću da se ponašamo pozitivno prema drugim ljudima, izgrađujući pozitivnije odnose sa njima. Radost izaziva i živahnost, odnosno energičnost ili poletnost. One se smatraju evoluciono adaptivnim ponašanjem u smislu sticanja dodatnih neophodnih resursa, kako bismo bili uspešni u nepredviđenim situacijama. Slično tome, dečija igra izgrađuje trajne socijalne i intelektualne resurse podstičući privrženost, viši nivo kreativnosti, i razvoj mozga (Chao, 2015). Interesovanje stvara poriv za istraživanjem, usvajanjem novih informacija i iskustava. Ljubav koja sadrži nekoliko pozitivnih emocija u sebi, stvara porive da budemo u interakciji sa našim voljenim osobama, da učimo o njima, kao i da uživamo sa njima. Ovi prošireni repertoari misli i akcija su evoluirali zbog svojih dugoročnih efekata koji podrazumevaju izgrađivanje ličnih resursa (Cohn & Fredrickson, 2009). Sve ovo upućuje na to da osoba podstičući svoje pozitivne emocije, može da izgradi više resursa nego što ih trenutno poseduje (Chao, 2015). Takođe, ti lični resursi koji su stečeni tokom stanja pozitivnih emocija su trajni, nasuprot prolaznim emocionalnim stanjima koja su dovela do njihovog sticanja. Osim toga, lični resursi se mogu koristiti i onda kada se ne osećamo dobro (Cohn & Fredrickson, 2009).

Pozitivne emocije se dele na pozitivne emocije o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Pozitivne emocije o budućnosti su: optimizam, nada, vera i poverenje. Pozitivne emocije o sadašnjosti su: radost, ekstaza, smirenost, strastvenost, poletnost, uživanje i ponesenost (zanos). Ova podela upućuje na neobavezno i jako usko shvatanje sreće. Pozitivne emocije o prošlosti su: zadovoljenost, zadovoljnost, ostvarenost, ponos i spokojstvo. Sva ova tri različita smera emocija nisu nužno u čvrstoj vezi. Dakle, iako je poželjno biti srećan u sva tri smera emocija, to nije uvek tako (Selidžmen, 2012).

Emocije prema prošlosti prema hijerarhiji se kreću od zadovoljnosti, spokojnosti, ponosa i zadovoljenosti, pa sve do zaostale, nerazrešene ogorčenosti i osvetničkog besa. Glavni problem je taj što je emocija uzrok sadržaja naših misli. Stoga se često dešava kada je neko depresivan, da mu je onda jednostavnije da u sebi prizove tužne uspomene. Depresivni ljudi imaju negativna tumačenja o prošlosti, budućnosti i svojim sposobnostima generalno. Česte negativne misli o prošlosti blokiraju emocije zadovoljstva i zadovoljenja, i onemogućavaju da se osećamo vedro i spokojno povodom naše prošlosti. Takođe, pomisao o opasnosti uzrokuje plašenje, pomisao o gubitku uzrokuje tugu, dok pomisao da nas neko ugrožava uzrokuje gnev (Selidžmen, 2012). Ukoliko smo uvereni da u nekoj određenoj meri naša prošlost određuje našu budućnost, postaćemo pasivni po pitanju svog delovanja u budućnosti. Prema Darvinu, naši preci su nam omogućili da živimo jer su oni pobedili u bitkama za preživljavanje i za razmnožavanje. To znači da smo mi nasledili njihov skup adaptivnih osobina za preživljavanje. Na ovaj način je naša budućnost proizvod prošlosti naših predaka (Selidžmen, 2012). Prema Frojdu, događaji iz detinjstva utiču na tok života odraslih ljudi, ali je pronađeno da to nije tačno. Naime, naša genetska predispozicija je ta koja određuje naš odnos prema budućnosti. Međutim, nismo zaglavljeni u prošlosti zbog svojih trauma iz detinjstva (Selidžmen, 2012). Ukoliko nemamo osećaj za dobre stvari ili ih ne uviđamo kao nama važne, bićemo skloni da prenaglašavamo loša dešavanja iz prošlosti uz osećaj krivice.

Van nivoa pojedinca, možemo se osvrnuti i na nacije, poput vođa koje svoje sledbenike neprekidno podsećaju na dugu istoriju nepravdi koje je pretrpeo njihov narod. Na ovaj način se stvara osvetoljubivost i nasilje kod budućih generacija. Evolucija našeg mozga je obezbedila to da negativne emocije nadjačavaju pozitivne emocije. Stoga je jedini način da oprostimo, potisnemo ili zaboravimo svoja bolna sećanja iz prošlosti. Ne postoje načini za pojačavanje zaboravljanja i potiskivanje sećanja, a pokušaji potiskivanja misli pre ili kasnije dolaze na naplatu (Selidžmen, 2012).

Sreća

Pozitivne emocije prema budućnosti su: vera, poverenje, pouzdanost, nada i optimizam. Smatra se da nada i optimizam stvaraju veću otpornost na depresiju kada se nalazimo u nepovoljnim okolnostima. Takođe, one dovode do boljeg radnog učinka, pogotovu na izazovnim poslovima, i doprinose boljem fizičkom zdravlju. Smatra se da ljudi koji odustaju veruju da će uzroci loših događaja trajati zauvek. Činjenica je da neuspeh svakoga čini trenutno bespomoćnim, ali kod nekih ljudi to nije privremeno, već se taj bol pretvara u mrzovoljnost. Oni zapravo postaju bespomoćni danima i mesecima, čak i posle sitnih neuspeha. Dok, posle velikih neuspeha mogu da se nikad ne oporave. Oni na taj način stvaraju pesimistični stil objašnjavanja svojih životnih okolnosti. Nasuprot tome, optimistični stil objašnjavanja prisutan je kod ljudi koji veruju da dobri događaji imaju trajne razloge. Pošto su to u pitanju sposobnosti ili crte ličnosti, to ih dodatno motiviše da se trude još više. Sa druge strane, pesimisti se isključivo fokusiraju na prolazne razloge, poput raspoloženja i truda, te tako kada i postignu uspeh veruju da je on slučajan. Neki ljudi (optimisti) kada dožive neuspeh u jednoj oblasti svog života mogu normalno da nastave svoj život neometano u drugim oblastima jer za svoje neuspehe daju specifična objašnjenja. Dok, ostali ljudi (pesimisti) kada dožive jedan neuspeh oni ga definišu kao opšti neuspeh. Stoga im to uništava sve ostale oblasti života jer daju univerzalna objašnjenja za svoje neuspehe. Dimenzija trajnosti, odnosno koliko je ko istrajan u svojim postupcima, određuje na koliki rok neka osoba odustaje. Dodatno, obuhvatnost ili dimenzija obuhvatnosti određuje da li se bespomoćnost preliva i na mnoge druge situacije ili ostaje samo pri jednoj situaciji (Selidžmen, 2012).

Sreća u sadašnjosti obuhvata prijatnosti kao čulna i emocionalno snažna uživanja. Ona su prolazna i o njima skoro da nemamo nikakvo mišljenje. Potom, sreća takođe obuhvata i zadovoljstva koja podrazumevaju aktivnosti koje nas u potpunosti angažuju i koje rado činimo, zaboravljajući na vreme. Tada su naše veštine dorasle izazovu. Ova zadovoljstva traju duže od prijatnosti, ne stiču se lako, a ishod su naših pozitivnih osobina. Međutim, ona zahtevaju dosta razmišljanja i tumačenja. Telesne prijatnosti nasuprot tome se gase odmah po prestanku spoljašnjeg nadražaja. Kako se vrlo brzo navikavamo na njih, onda smo skloni da tražimo sve veće doze, koje bi nam dale isti nivo prijatnosti kao na početku. Navikavanje na telesne prijatnosti se ne rešava sa brzim, ponovnim upuštanjem u istu prijatnost. To je zbog toga što neuroni u mozgu reaguju samo na novu informaciju, dok zanemaruju stare informacije. Dakle, naš mozak neće ponovo da reaguje ukoliko povećamo dozu iste prijatnosti. Osim toga, mnoge prijatnosti mogu da imaju negativan efekat na organizam jer mogu da stvaraju želju za svakom sledećom dozom koja se ponovo vraća. Na ovaj način se dolazi do zavisnosti, poput narkomanije ili alkoholizma. Potrebno je da u svom životu rasporedimo dovoljno prijatnih događaja shodno vremenu koje provodimo, tako da postoji dovoljno veliki razmak između njih. Na ovaj način količina prijatnosti se drži u granicama i to neće voditi u zavisnost. Brz način života nam diktira veću orijentaciju na budućnost, tako da ne provodimo dovoljno vremena u sadašnjosti. Gustiranje jeste jedan od načina pomoću koga možemo da usporimo kada radimo neku prijatnu aktivnost. Potrebno je samo da ostanemo u tom sadašnjem trenutku i da postanemo svesni same prijatnosti (Selidžmen, 2012). Međutim, većina ljudi samo automatski reaguje na neku prijatnu aktivnost i na taj propušta velike delove iskustva. Stoga je prisutnost u sadašnjosti nešto što nas čini živim, jer onda dublje možemo da osetimo tu prijatnost.

Kvalitet života hedonista se zasniva na tome da imaju što više dobrih trenutaka nasuprot lošim trenucima. Ipak, to se smatra zavaravanjem jer se krajnji bilans procene osećanja ne može uzeti kao pouzdana mera svih životnih situacija. Smatra se da ton završetaka ili raskida odnosa sa ljudima zauvek boji naše sećanje na celokupan taj odnos, kao i na spremnost ako želimo ponovo da stupimo u njih. Samo postojanje pozitivnih osećanja nije dovoljno, već je potrebno i da zaslužimo pravo na njih. Međutim, postoje mnoge prečice do toga da se dobro osećamo, i to neki hedonisti biraju po svaku cenu. Tu spadaju: seks bez ljubavi, šoping, masturbacija, televizija, internet, video igrice, čokolada, hrana, droge, piće itd. Činjenica je da je mnogo lakše da putem ovih prečica dođemo do intenzivnih pozitivnih emocija, nego da se pomučimo i da uložimo napor u naše snage. Kada dobijamo sve lakšim putem, pozitivne emocije postaju privid i dovode do osećaja praznine, neautentičnosti i depresije (Selidžmen, 2012).

Ispostavilo se da altruizam češće pokazuju srećni ljudi, jer kada smo srećni manje smo usredsređeni na sebe. Tada smo spremni da podelimo svoju sreću, čak i sa strancima. Pozitivne emocije nam nisu važne samo zbog toga što su nam prijatne, već zato što uz pomoć njih bolje ostvarujemo kontakte sa svetom. Drugim rečima, pozitivne emocije grade prijateljstva, ljubav, doprinose boljem telesnom zdravlju i većoj uspešnosti. Za svaki odnos je potrebno obostrano zadovoljstvo, to jest međusobni rast i pozitivan razvoj (Selidžmen, 2012).

Da li je sreća nasledna?

Svako od nas ima svoj lični predodređeni opseg nivoa pozitivnih i negativnih emocija, i taj opseg jeste nasleđena mogućnost ukupne sreće. Drugim rečima, naš predodređeni opseg sreće oko 50% genetski nasleđujemo od svojih roditelja. Ako se ne odupremo tom svom naslednom delu, onda naš nivo doživljaja sreće može da ostane niži nego što bi bio ukoliko se ne bismo borili protiv njega. Pored toga, činjenica je da se brzo i lako navikavamo na dobre stvari, pa one počinju da nam se podrazumevaju. To je takozvano ,,hedonističko vrzino kolo”. Dakle, kako sakupljamo više materijalnih dobara i ostvarujemo veći broj postignuća, tako rastu i naša očekivanja. Stoga, ona dela i stvari u koje smo uložili veliki trud nas više ne čine srećnim. Zato nam je potrebno nešto još bolje kako bismo se popeli na više vrednosti nivoa našeg predodređenog opsega sreće (Selidžmen, 2012). Očekivano je da ljudi u stanju radosti i zadovoljstva mogu da ponište efekte negativnih emocija brže nego što bi to uradili ljudi koji se ne osećaju tako. To znači da će radosni ljudi nastojati da stvari posmatraju pozitivno za razliku od tužnih ljudi ili ljudi koji pate (Chao, 2015). Dakle, procena zadovoljstva životom i te kako može da zavisi od našeg trenutnog emocionalnog stanja.

Subjektivno blagostanje je pokrovna naučna kategorija koja podrazumeva kognitivnu procenu i afektivnu ili emocionalnu procenu ljudi o njihovom životu. Dakle, ovaj naučni termin obuhvata tri komponente: prisustvo pozitivnih i prijatnih emocija (pozitivni afekat), odsustvo negativnih i neprijatnih emocija (negativnog afekta) i zadovoljstvo životom (Diener et al, 2003 prema Jugović, Bogetić & Živaljević, 2018). Drugim rečima, subjektivno blagostanje je ,,naučni termin za sreću i zadovoljstvo životom” (Diener, 2018 prema Jugović et al, 2018), gde se težnja za zadovoljstvom i izbegavanje bola uzimaju kao krajnji ciljevi života (Chao, 2015). Shodno iznetom, smatra se da je svako od nas ,,najbolji sudija” o tome da li je srećan (Chao, 2015). Zadovoljstvo životom jeste kognitivna procena o tome koliko su ljudi istinski zadovoljni svojim životom u celini, u različitim životnim oblastima kao što su brak, rad i slobodno vreme (Diener et al., 2003 prema Jugović et al, 2018). Smatra se da ravnoteža između pozitivnih i negativnih emocija doprinosi adekvatnoj proceni zadovoljstva životom (Fredrickson & Joiner, 2002). Ta procena zavisi od faktora koje svako od nas individualno smatra najrelevantnijim za sebe. Oni su oblikovani nasleđem, društvenim faktorima, promenljivim životnim okolnostima, i kroz nacije (Kim et al, 2012).

Sreća je neuhvatljiva

Sreća nije konačna destinacija. Slično tome, ne možemo uvek da budemo dobro raspoloženi, niti da držimo stvari pod kontrolom. Ono što možemo da uradimo, jeste da koračamo kroz život najbolje što možemo. Pored toga, kada postavljamo sebi realne ciljeve i ako se hrabro suočavamo sa izazovima, onda istinski možemo da budemo zadovoljni sobom.